Konzumerizam i idolatrija novca i materijalnog bogatstva su zahvatili svet, pa i naše društvo, što se ne bi moglo podvesti pod definiciju društvenih vrednosti.

 Prof dr Duško Lopandić

Kada je Dositej Obradović usred Prvog srpskog ustanka u avgustu 1807. godine, nakon putešestvija po zapadnim zemljama prešao Dunav i poljubivši srpsku zemlju, krenuo da kao popečitelj obrazuje ljude i otvara škole po nepismenoj Srbiji, izgleda da je o onome što danas nazivamo „zapadnim vrednostima“ ima mnogo jasniju sliku nego njegov naslednik na položaju ministra obrazovanja Srbije. Kao što je poznato, sada već bivši ministar Ružić je povodom tragičnog pokolja u beogradskoj školi Ribnikar, između ostalog optužio i „zapadne vrednosti“ za kvarenje dece i za zla koja nam se u društvu dešavaju.

U svom znamenitom tekstu „Pismu Haralampiju“ Dositej je ukazao na potrebu reforme tadašnjeg jezika i rada na obrazovanju naroda, ističući jednakost i potrebu solidarnosti (ljubavi) među ljudima, bez obzira na veru ili etničku grupu. Isticao je prirodnu ljudsku dobrotu i osuđivao ljudski egoizam i različita zla i poroke. „A šta bi mi radi da nam drugi čine? Da nas puštaju s mirom živiti u našem zakonu, da nam ne čine nikakva zla, da nam opraštaju naše slabosti i pogreške, da nas ljube i poštuju i da nam pomognu u potrebi našoj. To isto i mi smo dužni svima ljudma na svetu.“

Možda bi bivši ministar prosvete mogao da se podseti osnovnih tekstova koji sadrže „zapadne vrednosti“ i koje su sadržane i u velikim međunarodnim konvencijama, poput Univerzalne deklaracija UN o pravima čoveka, kao i u praktično svim modernim svetskim ustavima, uključujući i onaj Republike Srbije.

Posebno bi trebalo podsetiti i na one „zapadne vrednosti“ koje formalno podržava i današnja vlada Srbije, ističući (iako neubedljivo) kao glavni strateški cilj Srbije članstvo u Evropskoj uniji. U članu 2 Ugovora o Evropskoj uniji eksplicitno su navedene „vrednosti“ (koje prema poslednjim izjavama izgleda izazivaju podozrenje pojedinaca iz vlasti i desne opozicije) i koji su sledeći:„Unija se zasniva na vrednostima poštovanja ljudskog dostojanstva, slobode, demokratije, jednakosti, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava, uključujući prava pripadnikâ manjina. Te vrednosti su zajedničke državama članicama u društvu u kome preovlađuju pluralizam, zabrana diskriminacije, tolerancija, pravda, solidarnost i jednakost žena i muškaraca.“ Teško ipak možemo zamisliti da bi bilo ko u našoj političkoj javnosti mogao da ima nešto izričito protiv neke od navedenih vrednosti ili ciljeva Evropske unije, koji su navedeni u članu 3: „Cilj Unije je da promoviše mir, svoje vrednosti i dobrobit svojih naroda. Unija svojim građanima pruža prostor slobode, bezbednosti i pravde bez unutrašnjih granica, u kojem je obezbeđeno slobodno kretanje lica zajedno sa odgovarajućim merama koje se odnose na kontrolu spoljnih granica, azil, imigraciju, kao i prevenciju i borbu protiv kriminala.“

Kako smo od formalnog političkog zalaganja za navedne vrednosti i ciljeve EU došli do optužice da su „zapadne vrednosti“ jedan od razloga devijantnog ponašnja nekih maloletnika kod nas – uključujući gnusni, psihopatski i kukavički zločin protiv mladosti i budućnosti u OŠ Ribnikar – nije toliko pitanje logike niti posledica potrebe razmatranja psihosocijalnih problema u našem društvu, koji su očigledni. Ovaj primer u prvom redu simbolično i sasvim jasno ukazuje na bespuće i dezorijentaciju u koje je zapala tzv. politička „elita“ u Srbiji, koja je već više od decenije predvođena onim istim idejama i ljudima (nazvanim i „bratstvom po mrlji“  – izraz D. Velikića) koje je „iznedrio“ ambijent s kraja prošlog veka, i koji je u dobroj meri ideološki i politički obnovljen tokom prethodne decenije.

Gornji stavovi su suština onoga što se podrazumeva pod „zapadnim vrednostima“,

a ne američki horor filmovi ili internet igrice. Naravno, vremena i običaji se menjaju, kako je to primetio još Slobodan Jovanović koji je davno ukazao da su „humanisti cenili čoveka po tome kakav je, a ne po tome šta je postigao i koliko je uspeo“. Granice između virtuelne i „realne“ stvarnosti postaju sve nejasnije – posebno  u životu mladih. Konzumerizam i idolatrija novca i materijalnog bogatstva su zahvatili svet, pa i naše društvo, što se ne bi moglo podvesti pod definiciju društvenih vrednosti. Ipak, ne mogu mešati „vrednosti“, s jedne strane, od onoga što su u stvari poroci i patologija nekog društva. Dostojevski je u „Velikom inkvizitoru“ zamislio situaciju u kojoj bi izopačena crkvena vlast pod istragu stavila i samog Hrista, što ipak nije značilo da su hrišćanske vrednosti za njega nestale.

 

Prof dr Duško Lopandić, profesionalni diplomata i stručnjak za evropsko pravo i regionalne odnose